Ramska  verzija  -  prema  knjizi:  ''Djevojački  grob'',   autor:  Ćiro  Truhelka.  


               Sadržaj  svoje  knjige  autor  iznosi,  o  djevojci  i  djevici
 'Divi  Grabovčevoj',  prepričavajući  događaje  i  zgode  kako  ih  je
 čuo  od  starca  'muslimana  Arslanage',  dok  se  vraćao  iz  samostana
 na  Šćitu
 (Rama)  preko  Kopčića   u  Varvaru. 

           A  u  samostan  na  Šćitu  je  pozvan,  predhodno,  kao
 stručnjak - arheolog  od  strane  braće  Franjevaca  da  ocijeni  i  ispita

 grob  'Dive  Grabovčeve',  te  da  iznese  svoj  sud  kako  se  odnositi 
 prema  toj  svetačkoj  i  povijesnoj  legendi  o  Divi, 
Djevici  (Virginiji)
 Grabovac. 
  
           Nakon  što  je  ispitao  sadržaj  'Divinog  groba',  zaključio  je 
 da  tu  počivaju  smrtni  ostaci  djevojke  od  16  do  17  godina, 
 izvanredne  ljepote  i  nježnosti.
   

           Ovom  knjigom  se,  pošto  ima  dosta  sličnosti,  očito  uvelike  koristio  i  Aralica, 
 predmijevam,  kako  bi  mogao  objaviti  svoje,  tako  poznato,  djelo:  ''Graditelji  svratišta''.

           Kratki  sadržaj  knjige  ćemo  iznijeti  sada  ovdje, a  poslije  i
 nekoliko  zanimljivih  odlomaka.
  

           Cijela  radnja  se  vrti  oko  obitelji  Grabovac, točnije: o  mladom
  životu 
lijepe  'Dive'  Grabovčeve,  kao  i  o  njenoj  nevinoj  i  nasilnoj
  smrti,
 te  o  njenoj  pravednoj  osveti. 

            Vrlo  davno,  prije  Turskog  osvajanja,  cijelom  'gornjom  Ramom'
 vladalo  je  snažno  pleme  Kopčića.   Koje  će  po  dolasku  Turaka  u  Bosnu 
 spasti  na  dva  brata  t.j.  dvije  loze  Kopčića.    Točnije  sultanu  Fatihu  mnogi
 'bosanski  plemići'  su  se  'poklonili - poturčili'  samo  da  bi  sačuvali  svoju  imovinu
  i  obitelj,  te  plaćajući  određeni  porez  imali  su  kakav - takav  mir  i  slobodu  kretanja.

 
                Među  tim  bosanskim  plemićima  bio  je  i  stariji  brat  Kopčić,  koji  je  nakon  što 
  se 'poturčio'  dobio  ime  Kasumbeg,  te  je  služio  u  carevoj  vojsci,  a  protiv  svoga  kralja.
 Kojeg  će  poslje  izdati,  uhvatiti  i  pogubiti,  te  dobiti  nagradu  od  sultana.
 

                Dok  mlađi  brat  Kopčić,  zvani  ''Braja'',  ostaje  vjeran  domovini  i  pradjedovskoj  vjeri
 svojih  otaca.   Morao  je  plaćati  određenu  svotu  novca,  te  je  vršio  svoj  posao  t.j.  brinuo  se
 za  održavanje  puta  iz  Rame  na  Klapavicu  i  živio  u  svome  dvorcu.   Vremenom  njegov  se 
dvorac  osuo,  a  vlasnici  su  prenijeli  svoj  dom,  te  ga  smjestili  u  sredinu  sela.    Živeći   tu 
među  seljacima,  postali  su  i  'oni  sami' - seljaci,  premda  prvi  i  glavni  u  selu  i  okolici.  


                Nakon  više  generacija  u  narodu  se  izgubila  uspomena  da  su  oni  porijeklom  iz
Kopčićeva  plemena,  a  kako  je  dvorac  bio  usred  'zelena  grabova  gaja',  prozvaše  mu  vlasnike Grabovcem  i  tako  je  s  vremenom  ime  Grabovac  zamijenilo  ime  Kopčića.  
Narod  je  zaboravio da  su  dvije  loze  nikle  na  jednom  čokotu,  ali  u  samoj  kući  Grabovaca,  ta  predaja  nije  zamrla, nego  je  prelazila  s  koljena  na  koljeno.
    

            Za  razliku  od  Araličine  priče  {u  kojoj   'Grabovčevu  obitelj'  čine: pradjed 
  Matija & Ana,  djed  Prvan & Maša -  roditelji  Dive  Grabovčeve,  te  otac  Martin & Luca   kojima 
  se  rađa   Jakov   glavni  lik  romana} 
u  ovoj  'Ćirinoj'  predaji  pratimo  Luku  Grabovčeva,  kao  glavu  obitelji,  te  njegovu  marljivu  i  radinu  suprugu Lucu.  
Njihov  veliki  problem  je  bio  što  nisu  mogli  imati  djecu.   Prolazila  im  je  mladost,  a  potomka  svoje  loze  nisu  imali.  
 Tek  da  bi  u  starosti  njihovoj,  Bog  se  smilovao  vrućim  molitvama  Lucinim,  te  im  podario  divnu  kćerkicu 
Dijevu (Djevica - Virginija)  ili kako  je  narod  onog  kraja  'skroz  ikavski'  izgovarao  'Diva'  Grabovčeva.  

            Kako  je  vrijeme  prolazilo  'Diva'  je  sve  više  stasala  u  lijepo,
  nježno, uslužno, čisto  i  iskreno  žensko  čeljade,  kakvoga  nije  bilo  u  okolici   Rame  i  šire.

            Nakon  nekog  vremena,  spazio  ju  je  i  Tahirbeg, (on  je  bio  sin 
 Džaferbega  Kulenovića,  vlasnika  i  upravitelja  mnoge  lijepe  beglučke  zemlje  i  dosta 
 kmetskih  kuća  onoga  kraja  i  šire,  a  osim toga,  bio  je  i  dizdar  Kupreškoga  grada,  pa 
 bi  mu  'timar'  zbog  toga  godišnje  donosio  lijepu  svotu  novca)
 te  se  odma  u  nju
 zaljubio. 
  Htio  ju  je,  po  svaku  cijenu,  posjedovati,
(a  ne  voljeti  jer  to 
 nije  znao)
 kao  što  je  to  mogao  sa  bilo  kojom  curom  u  Ramskom
 kraju,
(jer  je  bio  moćan  (naravno,  zbog  oca)  i  utjecajan  u  tome  kraju  i  šire)
 te  je
 onda  i  imati, ako  bi  to  želio,  za  jednu  od  svojih  žena.

 
            Ali  Diva  je  bila  iz  Grabovčeve  kuće,  koja  je  bila  vjerna  Kristu - svojoj 
pradjedovskoj  kršćanskoj  vjeri, 
te  nikako  nije  mogla otići  za  'nekrsta',  a  osim  toga 
nije  ga  ni  voljela.
 

            On  je,  ipak,  uz  pomoć  svojih  'siledžija',  pokušao  na  silu  osvojiti  ju.  
Ali  kada  to  nije  išlo  kako  su  oni  zamislili,  Tahirbeg  u  poplavi  bijesa  i  zvijerstva, 
razočaran  što  nije  dobio  ono  što  je  tražio,  nožem  smrtno  rani  Divu  Grabovčevu. 

 
            Ona  je  tako, dakle, rađe  položila  svoj  mladi  život,  nego  prekršila
 kršćansku  vjeru  i  ljubav  svojih  otaca. Ujedno  je,  svojim  činom, 
ostala  dosljedna  i  vjerna  svojim  idealima,  te  idealima  i  vrijednostima  svoje  obitelji:
 poštenju, pravednosti, čistoći, istini, dobroti, milosrđu  i  molitvi. 


            Nakon  njenog  ubojstva, koje  je  bilo  očito  nasilničko, nepravedno  i  nepotrebno,
stari  Arslanaga, pripovijedač  ove  priče, navodno,  je  osvetio  nevinu  krv  Divinu.  

            Slijedeće  godine,  na  njenu  godišnjicu, prvi  tijedan  u  srpnju,
 pa  sve  do  dana  današnjeg  odlaze  žene  mlade  i  stare, djevice,
 supruge  i  udovice  na  'Divin  grob'  'Brajin  dolac',
(kod  Rame)  da  bi 
 iz  godine  u  godinu,  po  svojim  molitvama  tražile  zagovor  te 
 
planinske  Dive - pomoćnice  djevojaka  koje  drže  do  svoga 
 djevičanstva,
  da  im  ona  kod  Krista  izmolili  milosti,  te  nađu  utjehu
 i  riješenje  svojih  problema.  
  

             Mnoge  su,  zaista,  svedočile dalje  svjedoče  da  ih  molitva  na  'Divinu  grobu'  okrepljuje  i  u  tuzi  tješi.

              Vjera  u  tu  'zaštitnicu  djevojaštva'  se  toliko  proširila,  da  je  sasvim  normalno,  za  djevojke  onoga  kraja  i  šire,  posjetiti 'Divin  grob prilikom  važnih  odluka  i  situacija  u  kojima  se  nađe  ženski  stalež;   - bilo  da se  radi  o  vjenčanju  ili  smrti,  kakvim  bolestima  ili  nevoljama, tuzi, nesrećama  ili  drugim  raznim  potrebama.

 

 A  sada,  evo,  nekih  izabranih  odlomaka  iz  knjige :
 ''Djevojački  grob'', od  
'Ćire  Truhelke' : 
 

    '' Svoju  nakanu  krio  je  nekoliko  dana  u  srcu, da  o  njoj  dobro  promišlja  i  da  se  sprema  kako  će  stupiti  pred  oca; a  kad  je  sve  misli  smislio  u  jednu,  uspe  se  uz  stepenice  kule  u  has-odaju  i  kucajućim  srcem  stupi  pred  oca.
  -  Babo  dragi, - reče, - došao  sam, da  se  nešto  važno  razgovorimo.  -  Baka, baka, - reče  Džaferbeg  provirivši  kroz  oblak  dima,  koji  ga  iz  čibuka  obavio.
 
  -  Nešto  važna ?  Kaka  bi  ti  važna  razgovora  imao ?
  -  Hoću,  babo,  da  se  ženim, - izlanu  Tahirbeg. 
  -  Da  se  ženiš ?  Baka, baka,  momak  hoće  da  se  ženi,  pa  nek  se  ženi  i  ja  sam  se  oženio.
  -  Jest  oče,  ali  ne  znam, hoćeš  li  privoliti.
 
  -  Baka, baka !  A  što  ne  bi  privolio ?  Ima  ljudi  pa  se  žene  u  osamnaestoj,  pa  što  ti  ne  bi  u  dvadesetčetvrtoj ?  Vakat (vrijeme)  ti  jest, sinko, da  se  ženiš, ama  bolan,  zar  ti  tako  brzo  dodijala  slobodica  zlatna ?
  -  Nije,  babo  dodijala, - odvrati  Tahirbeg, - ali  prohtjelo  mi  se  srcu.
  -  E  pa  sinko,  ženi  se,  ženi, - odsiječe  stari  Džaferbeg.  A  komu  ćemo  u  prosce ?  Il'  ćemo  u  Livno  Firduzima,  il'  u  Duvno  Kapetanovićima,  il'  u  Ramu  Dugalićima ?
  -  Nećemo, oče,  ni jednima,  jer  nisam  odabrao  begovske  djevojke.
  -  Nećeš  begovice, bolan ? - odvrati  začuđen  otac.  Hmm,  e  pa  dobro,  a  mi  ćemo  u  Travnik  da  nađemo  koju  Osmanlinku.  Kažu  da  ih  tamo  u  divanskih  zabita  i  ćatiba  ima  baš  naočnih.
  -  Nećemo  ni  Osmanlinku, babo, - odvrati  Tahirbeg  sustežući  se.

  -  Ja  koga  ćemo,  ako  Boga  znadeš.  Nedaj  Bože,  da  se  nisi  zagledao  u  esnafsku  curu ?
  -  Nisam, babo, - odvrati  Tahirbeg,  poniknuv  očima.  -  Nisam,  zavolio  nikoju  muslimanku, nego - kršćansku  djevojku.
    Džaferbeg  pogleda  sina  razvaljenim  očima,  kao  da  gleda  čudo  neviđeno,  te  stade  odbijati  guste  dimove  iz  čibuka,  dok  se  malo  sabere,  a  kad  ga  je  dim  zavio  u  gusti,  nasmija  se  grohotom:  Baka, baka, - progovori, odahnuvši  od  smijega, - baš  mi  zgodne  šale !  De, ne  luduj  bolan, nije  vakat  za  maskare: gdje  će  Kopčić  uzimati  ćafirke (i  fukare) ?

  -  Ne  šalim  se  ja,  babo, već  govorim  posve  ozbiljno, - odgovori  Tahirbeg  mirno.
  -  Baka, baka, ne  šališ  se ?  Ja  šta  radiš ?  Zar  ti  ne  znaš,  sinko,  otkad  stoji  'Ćaba',  nije  bilo,  da  je  Turčin  uzimao  ćafirske  djevojke ? 
  -  Bilo  je,  babo  i  biti  će, - odvrati  Tahirbeg, - jer  ne  pita  srce  ni  za  vjeru,  ni  za  rod,  ni  soj,  nego  pita,  što  je  njemu  drago. 
  -  Bilo  je  veliš - odvrati  Džaferbeg, - bilo  je ?  Ja, kad  je  bilo,  ako  Boga  znadeš ?
  -  Kad  pitaš,  bilo  je  u  bega  Bušatlića.  Nema  kuće  po  svom  Arnautluku  starijega  soja  i  viđenijeg  plemena  od  Bušatlija,  pa  ipak  su  oni  'najvolili'  uzimati  kršćanske  djevojke  i  bili  sretni  s  njima  i  sretni  rod  izrodili, a  nema  nikog,  da  im  to  prigovara.
   . . .  Na  koncu  rekao  je  odrješito,  da  je  tvrdo  odlučio  oženiti  'Divu  Grabovčevu',  pa  makar  se  i  cijeli  svijet  tomu  opro !
       Otac,  koji  se  dosadanjim  razgovorom  dosta  namučio,  klimao  je  samo  glavom  i  gledao  razvaljenim  očima  sina,  kako  živim  riječima  brani  i  opravdava  svoju  (navodno)  'ljubav',  koja  ga  je  odvojila  od  starih  običaja  drevnoga  soja  Kopčića.  Od  sto  briga  i  nesređenih  misli  zamutilo  se  starom  u  glavi, a  da  odahne,  reče  sinu,  nek'  ga  ostavi,  da  stvar  promisli  i  prespava.  Kada  je  ostao  na  samu,  vratilo  mu  se  i  komešalo  kao  mlinsko  kolo  u glavi.
  . . .  Tahirbeg  ode  međutim  k  majci,  ne  bi  li  u  nje  našao  zagovora,  pa  joj  stade  pričati,  što  mu  je  srce  obuzelo,  kako  je  u  Rami  ugledao  djevojku  lijepu  kao  Danicu  zvijezdu, a  čestitu;  kao  da  je  meleć (anđeo)  s  neba;  kako  ju  je  zavolio,  kako  teško  gine  i  boluje  od  svog  sevdaha  i  kako  neće  nikad  ozdraviti  niti  se  života  naužiti,  ako  ne  dobije  svoje  zlato.  Majci,  koja  je  bolnim  srcem  gledala,  kako  joj  jedinac  boluje,  sažali  se,  te  ga  stane  miriti  i  tješiti, a  na  koncu  obreče,  da  će  Džaferbega  natjerati,  da  privoli.

                 I  tako  je  stari  neodlučni  dizdar  došao  među  dvije  vatre: s  jedne  strane  ga  zaokupila  hanuma,  moljakajuć  za  sina, a  s  druge  strane  se  mrštio  sin,  za  koga  je  znao,  da  će  potamaniti  kulu  i  sve  Vukovsko  polje,  ako  mu  se  ne ispuni  želja  i  on  izusti  glasno,  što  je  već  jednom  u  sebi  govorio: ''Što  može  sultan  Murat  i  sultan  Bajazid,  beli  more  i  Kopčić. 
I  Džaferbeg  privoli  i  prista,  da  će  sam  glavom  u  'Brajin  dol',  da  zaprosi  'Divu  Grabovčevu'.


     . . .  I  tako  pomalo  vodajući  konja  ...  stigne  na  nešto  širi  put,  te  se  uspne  u  selo.  
Luka  Grabovac  ugledao  izdaleka  Džaferbega  Kopčića  i  čauša  mu  Ibrahima,  kako  skreću  s  glavnog  puta,  te  se  čudom  čudio,  šta  li  će  stari  dizdar  u  njihovu  selu, a  još  se  više  začudio,  kad  je  došljak  ustavio  konja  pred  njegovom  kućom,  te  se  spremao,  da  sjaši.  Izleti  pred  kuću,  vikne  momke, da  pridrže  konja  i  pomognu  begu . . .

  . . .  Razgovor  bijaše  kao  obično  pri  takim  nenadanim  sastancima: o  lijepu  danu,  o  ljetini,  o  travi  i  stoci,  ali  je  Luka  ipak  slutio,  da  Džaferbeg  nije  tek  slučajno  zabasao  amo,  nego  da  se  namjerice  uvratio.   Pitati  za  svrhu  dolaska  nije  bilo  onda  u  običaju,  pa  je  valjalo  strpljivo  čekati,  dok  polaznik  sam  ne  rekne  po  što  je  došao.  

. . .  Džaferbeg  se  nekoliko  puta  nakašljuca,  dok  se  smisli,  kako  će  započeti,  a  dosjetivši  se,  konačno,  započne:
   -  Gazda  Luka,  ti  znaš,  u  mene  ima  ono  momčića,  Tahirbega . . .  i  zapevši,  pogleda  u  Luku,  kao  da  čeka  odgovora.  

  -  Znam,  beže,  kako  ne: mlad, kršan, naročit momak;  ama,  vele,  poživahan ...  bijesan.
  -  Jest,  pravo  veliš: bijesan.  Potamanio  bi,  kad  ga  uhvati  jogunluk (obijest),  čitavo  Kupreško  polje.  Ama  neka,  džanum,  bili  smo  i  mi  bijesni  u  mladosti,  pa  se  smirimo,  jel' de  Luka ?  - I  beg  namignu  šaljivo  ispod  oka.    
  -  Ej,  beže,  mladost  ...  ludost, - odvrati  Luka,  samo  da  nešto  govori,  ne  znajući  kud  Džaferbeg  s  ovim  uvodom  smjera.
  -  Baka, baka,  baš  pravo  veliš,  mladost  ...  ludost !   Ama  Luka,  ja  hesabim (mislim),  prijeći  će  ga  i  ludost  i  bijes  i  jogunluk,  kad  ga  oženimo.  Jel'  de  Luka ?  Ko'što  je  i  nas  stare  prošlo,  jel'  de ?

  -  E  beže, a  vi  ga  oženite, - nasmjehnu  se  Luka  čudeći  se,  da  mu  jedan  Kopčić  tako  povjerljivo  govori  o  sasvim  rodbinskim  odnosima.
  -  Baka,  baka,  zar  i  ti  veliš ?   E  beli  ćemo  ga,  onda,  oženiti !   Nego,  čuješ  Luka,  u  tebe  ima  ono  djevojčeta,  kako  li  joj  ime,  Diva,  jel' de !? 

. . .  Luka  se  smeo  ne  znajući,  što  da  odgovori,  nego  stao  promatrati  začuđeno  bega,  da  vidi  kamo  li  ta  šala  smjera. 
  -  Kako  bi  bilo  Luka,  da  nju  udamo  ?
  -  Mani  beže,  odvrati  Luka,  nama  se  ne  žuri,  a  i  djevojka  ima  dosta  vremena  pred  sobom,  dok  se  smisli  hoće  li  se  udavati.
  -  Baka, baka,  -  zaklima  Džaferbeg  glavom,  odbijajući  dim  iz  čibuka,  koji  mu  Luka  zapalio.  -  Ne  žuri  joj  se,  veliš;  ama,  bijes  ga  odnio,  mom  se  Tahirbegu  žuri,  jedva  može  dočekati  dana !  ...  Nego,  Luka,  -  okrene  se  odriješito  -  da  mi  stari  u  prijateljstvu  i  ljubavi  to  uredimo,  pa  da  vjenčamo  to  dvoje  mladih ?


   Luka  skoči  na  te  riječi,  sav  u  čudu,  ne  znajući  da  li  se  beg  šali  ili  se već  ranom  zorom  ponapio  rakije;  ali  Džaferbeg,  sretan  da  se  mukom  dokopao  prave  svrhe  svojoj  zadaći,  počne  Luki  razlagati  kako  je  njegov  'Tahir'  zavolio  Divu,  te  kako  se  od  ljubavi  razbolio  za  njom . . .

  . . .  Luka,  vidjevši,  da  se  radi  o  ozbiljnoj  stvari,  jer  stari  krupni  beg  zacijelo  se  ne  bi  radi  puke  šale  toliko  namučio,  slušao  je  zamišljeno  Džaferbega,  a  kad  ovaj  završi  svoju  prošnju,  odvrati  mu  ozbiljno: 
  -  Dragi  beže,  od  srca  ti  hvala  na  čestitoj  i  poštenoj  prošnji.   Hvala  za  to,  jer  je  Tahirbeg  na  Kupresu  poznat,  da  je ašikovao  s  po  'gdjekojom'  seoskom  djevojkom, a  da  mu  ni  na  kraj  pameti  bilo  nije,  zaprositi  je,  već  joj  kad  se  nasitio,  okrenuo  leđa;  i  baš  zato  to  ne  znam  kako  da  Bogu  dosta  zahvalim,  što  je  moje  dijete  izuzeo  od  ostalih,  te  pokušao,  da  je  u  poštenju  zadobije. 
 
Hvala,  rekoh  Bogu,  a  hvala  za  to  i  njemu;  ama,  beže,  bez  zamjere,  bojim  se,  da  od  te  muke  ne  će  biti  kaše.    
 
-  Baka, baka, - začudi  se  sada  beg, -  neće  biti  kaše  veliš ?   'Rašta'  neće ?!     
  -  NEĆE, -  odvrati  Luka  mirno -  jer  ne  mislim  da  bi  moja  Diva  htjela  poći  u  'harem'.
  -  Baka, baka,  'čoče',  ne  luduj.   Ne  bi  htjela ?   'Jašta'  bi  nego  htjela ?  Da  je  upitamo ?!
Luka  zovnu  Divu,  te  joj  ukratko  razloži,  zašto  je  beg  došao  i  upita,  je  li  ikad  kazivala   Tahirbegu,  da  ga  voli  i  da  će  za  nj  poći ?!

 Nisam  nikad,  oče, - odvrati  pogledavši  ga  mirno  i  bezazleno, - nisam  nikada,  a  kako  i  bih ?   Zar  može  krštena  djevojka  poći  za  nekrštena ?!    
  -  Eto  vidiš,  Džaferbeže, - prihvati  Luka  namignuvši  Divi,  da  ih  ostavi  nasamo.  -  Eto  vidiš,  ona  neće,  nit  o  čemu  znade.
  -  Neće ?! - odvrati  beg,  kameći  se  od  čuda,  da  seoska  djevojka  odbija  njegova  Tahirbega,  za  kim  su  pomahnitale  sve  cure  odžaklije  od  Duvna  pa  do  Kupreških  vrata.
  -  Neće,  veliš,  pa  zar  je  došao  vakat (doba),  da  se  cure  pitaju,  za  koga  će ?
  -  Nije  došao,  beže,  ali  neću  ni  ja !   
  
   
  -  Što  nećeš ? - planu  Džaferbeg  skočivši  na  noge  od  uzrujanosti.   Svoga  djeteta  nećeš  dati  mom  Tahirbegu ?   Zar  seljačine  neće  u  gospodske  dvore  Kopčića,  kojim  loza  ide  davno  prije  'fetha' ?   Jesi  li  pobudalio  čovječe,  ili  se  svijet  toliko  izopačio,  da  se  'sojliji'  smije  takim  ruglom  doći ?
  -  Neću,  beže,  bez  zamjere,  - ponovi  Luka  mirno.   Neću,  jer  nije  kršteno  čeljade  za  nekršteno,  pa  makar  i bio  najstarijega  soja,  a  što  se  loze  tiče,  neka  znadeš  Džaferbeže,  moja  loza  ni  za  dlaku  nije  mlađa  od  tvoje,  ni  za  dlaku  gora,  samo  je  ta  razlika:  dok  je  tvoj  'starenik'  gladan  zemlje  objahivao  Duvno  i  prodao  svoju  vjeru  za  ono  more  planinskih  paša,  'starenik'  se  Grabovaca  borio  kao  pošten,  plemenit  vitez  za  slobodu  vjere  i  za  domovinu.   Onda  su se  te  dvije,  nekoć  jedne,  loze  raskrstile  i  . . .  pamti  beže . . .  ni  do  vijeka  sastati  se  neće,  pa  ni  po  sevdahu  (ljubavi) !   . . .  Nego,  beže,  isprosi  ti  svomu  sinu  koju  odžakliju,  a  nas  puštajte  na  miru,  da  spokojno  uživamo  ono  malo  zemlje,  što  nam  je  ostalo  od  naših  praotaca !

 Džaferbeg   je  sav  ukočen  stajao  i  slušao,  što  mu  govori  taj  ponosni  seljak,  koji  se  pred  njim  osovio,  kao  da  mu  je  ravan.  
U  rukama  mu  je  podrhtavao  'findžan' (šalica),  a  kava  mu  kapala  niz  prste  na  pod.   Mukom  se  naprezao,  da  bi  se  sabrao  i  napokon  progovori  promuklim  glasom: 
  -  Zar  to  meni  ? . . .   Zar  to  Džaferbegu  Kopčiću ?!   -  zaviče  i  krv  mu  navrije  u  čelo  i  obraze,  te  zamahnuvši  rukom  baci  'findžan'  o  tle,  gdje  se  razmrska, a  kava  prolije  po  ćilimu.   Onda  se  uspravi  u  svoj  svojoj  visini  prema  Luki  i  zaprijetivši  mu  podignutom  šakom  završi:
  -  Zapamtit  ćeš  Džaferbega  Kopčića,  ti  seljačino  -  'ćen-ćafire' (pasji  nevjerniče) !

I  beg  ispade  na  vrata.   Zalupivši  njima, da  se  sva  kuća  potresla,  iziđe  na  dvor  ne  rekavši  nikomu  zbogom,  te  u  svojoj  uzrujanosti  skoči  na  konja,  a  da  mu  Ibrahim  ni  pomogao  nije.   Još  jednom  mahne  šakom  prema  Lukinoj  kući  i  krene  putem  prema  Križu.
       
 

                         POVRATAK

 

Copyright  Juryweb - Grabovac

  Pisano: 10.07.2004. god. (01.10.h.)   Obnovljeno: 07.04.2007. god.. (15.33.h)